Pi­še: De­jan Đu­ro­vić


Si­gur­no je da cr­no­gor­ski par­la­ment od uvo­đe­nja vi­še­stra­nač­ja i pr­vih iz­bo­ra iz de­cem­bra 1990. go­di­ne sko­ro ni­kad ni­je po­ka­zao da je, ka­da su u pi­ta­nju po­sla­ni­ci vla­sti, išta vi­še od uslu­žnog ser­vi­sa vla­da­ju­će par­ti­je i nje­nih sa­te­li­ta. Na­ža­lost, sko­ro sve od­lu­ke ovog pred­stav­nič­kog ti­je­la već de­ce­ni­ja­ma do­no­se se vo­ljom ve­ći­ne, bes­po­go­vor­no, po od­lu­ci vr­ho­va par­ti­ja na vla­sti i nji­ma bli­skih cen­ta­ra mo­ći. Ipak, či­ni se da za ovih 26 go­di­na ovaj dom ni­je do­ži­vio ve­ću de­gra­da­ci­ju i, za­što ne re­ći, ve­ću bru­ku i sra­mo­tu od one ko­ja ga je sna­šla 15. fe­bru­a­ra ove go­di­ne. Eufo­rič­no, ple­bi­sci­tar­no gla­sa­nje po­sla­ni­ka vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je za uki­da­nje imu­ni­te­ta li­de­ri­ma opo­zi­ci­je An­dri­ji Man­di­ću i Mi­la­nu Kne­že­vi­ću ka­ko bi im se mo­glo su­di­ti u na­mje­šte­noj afe­ri tzv. dr­žav­nog uda­ra, do kra­ja je ogo­li­lo svu bez­oč­nost vla­sti i nje­nih na­mje­šte­ni­ka u par­la­men­tu. Ta­kva ra­dost i li­ko­va­nje na li­ci­ma DPS-SD-LP-BS-HGI-For­ca uhlje­blje­ni­ka pri­li­kom gla­sa­nja pre­va­zi­šla je i onu ko­ju su is­ka­za­li nji­ho­vi ide­o­lo­ški pre­ci ka­da su 1974. go­di­ne u on­da­šnjoj sa­ve­znoj skup­šti­ni iz­gla­sa­li Jo­si­pa Bro­za za do­ži­vot­nog pred­sjed­ni­ka SFRJ. Mo­žda je još je­di­no fa­li­lo da Mi­o­drag Vu­ko­vić po­ve­de ,,Ko­za­rač­ko ko­lo'' na­kon gla­sa­nja, pa da ra­dost po­vo­dom po­bje­de nad „si­la­ma mra­ka i ha­o­sa" bu­de pot­pu­na.
Ve­li­ki Nje­goš, ko­ji se ne­dav­no ta­ko­đe na­šao na uda­ru ovih vaj­nih par­la­men­ta­ra­ca, jed­nom je na­pi­sao da „čast i bru­ka ži­ve do­vi­je­ka". Ka­da se sve uzme u ob­zir, ovo se zbi­lja mo­že sa­vr­še­no pri­mi­je­ni­ti kao mo­to da­na­šnjih par­la­men­ta­ra­ca i par­la­men­ta­ri­zma u Cr­noj Go­ri. S jed­ne je stra­ne 39 ča­snih pred­stav­ni­ka svog na­ro­da, a s dru­ge je ko­rum­pi­ra­na i be­sram­na dru­ži­na otu­đe­na od na­ro­da i od Cr­ne Go­re. Ka­ko dru­ga­či­je na­zva­ti bes­pri­zor­nu gla­sač­ku ma­ši­ne­ri­ju ko­ja po­di­za­njem ru­ku že­li da pre­da dva bor­ca za de­mo­kra­ti­ju i prav­du u ka­za­ma­te, „in­kvi­zi­to­ra" Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća i nje­go­vog še­fa Mi­la Đu­ka­no­vi­ća.
Na­mje­štaju­ći ovu uža­snu afe­ru, Đu­ka­no­vić ni­je sa­mo uti­cao na iz­bor­ni pro­ces odr­žan pro­šle go­di­ne, već je kre­nuo u otvo­re­ni ob­ra­čun sa svim pro­tiv­ni­ci­ma i kri­ti­ča­ri­ma nje­go­vog re­ži­ma. Od stal­nih kra­đa i na­mje­šta­nja iz­bo­ra, pre­ko iz­vo­đe­nja oru­ža­ne si­le na mir­ne de­mon­stran­te, ovaj pre­va­zi­đe­ni dik­ta­tor je ušao u no­vu fa­zu svog dje­lo­va­nja- sje­ču kne­že­va. To je pra­vi na­ziv nje­go­vog po­ku­ša­ja da se li­de­ri opo­zi­ci­je la­žno op­tu­že za te­ro­ri­zam i ru­še­nje dr­ža­ve. U svom na­u­mu umor­ni vla­sto­dr­žac ra­ču­na na spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca i gla­sač­ku ma­ši­ne­ri­ju u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re. Gla­sač­ku ma­ši­ne­ri­ju ko­ja li­ku­ju­ći su­di i pre­su­đu­je, kao da se isti­ni i slo­bo­di mo­že su­di­ti.
Ovo tre­ba da zna i Ivan Bra­jo­vić, ta­ko­zva­ni pred­sjed­nik cr­no­gor­ske skup­šti­ne, ko­ji je na to mje­sto do­šao pre­ko po­kra­de­nih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra i ko­ji se od­mah bes­po­go­vor­no sta­vio u slu­žbu ma­fi­je i nje­nog vr­ha. A tre­ba­lo bi da se sje­ti Bra­jo­vić i to­ga da je ne­ko­li­ko pu­ta u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je u cr­no­gor­skom par­la­men­tu bi­lo mu­dro­sti da se do­go­vo­rom vla­sti i opo­zi­ci­je spri­je­če su­ko­bi ko­ji su pri­je­ti­li da eska­li­ra­ju (re­ci­mo pri­li­kom agre­si­je NA­TO-a na SRJ 1999. ili re­fe­ren­du­ma 2006.). Mo­gao bi se sje­ti­ti i ča­snog po­stup­ka Slav­ka Pe­ro­vi­ća ko­ji je ak­tiv­no bra­nio svog ko­le­gu Aći­ma Vi­šnji­ća ka­da je ovaj hap­šen 90-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka iako su bi­li i po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški pro­tiv­ni­ci. Umje­sto da se vo­di ova­kvim pri­mje­ri­ma, ovaj par­tij­ski apa­rat­čik je vra­tio par­la­ment u 1948. go­di­nu, go­di­nu po­li­tič­kih pro­go­na i za­tvo­ra. Mo­žda bi vla­sto­dr­šci raz­mi­sli­li čak i o otva­ra­nju no­vog Go­log oto­ka ne­gdje, re­ci­mo, na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju, ka­da bi po­sto­ja­lo i jed­no par­če ze­mlje ko­je ni­su ku­pi­li i pro­da­li u pljač­ka­škim pri­va­ti­za­ci­ja­ma.
U ovom tre­nut­ku ka­da re­žim ula­zi u ova­kvu opa­snu fa­zu po­ku­ša­ja eli­mi­na­ci­je ot­po­ra, ohra­bru­je is­ka­za­no je­din­stvo opo­zi­ci­je i br­zo za­jed­nič­ko dje­lo­va­nje u sa­dej­stvu sa slo­bod­nim gra­đa­ni­ma. Jer je­di­no je ta­ko mo­gu­će ogo­li­ti ovu de­spo­ti­ju i na­tje­ra­ti me­đu­na­rod­ni fak­tor da pre­po­zna su­spen­do­va­nje de­mo­kra­ti­je i pro­gon ne­is­to­mi­šlje­ni­ka i opo­zi­ci­je u ovoj dr­ža­vi.
Udru­že­ni opo­zi­ci­o­ni boj­kot pra­ćen pro­te­sti­ma, a to su i ovi do­ga­đa­ji po­ka­za­li, naj­bo­lji je od­go­vor na ga­že­nje iz­bor­ne vo­lje gra­đa­na, ali i na ga­že­nje sa­me in­sti­tu­ci­je ko­ja bi tre­ba­lo da bu­de hram de­mo­kra­ti­je. Jer ako čoj­stva i mo­ra­la ne­ma u na­rod­nom vr­hov­nom pred­stav­ni­štvu gra­đa­na, ako po­sla­ni­ci vla­da­ju­ćih stra­na­ka ni­su na­u­či­li da nji­ho­va du­žnost ni­je da po­di­žu ru­ke na sva­ki mig še­fa re­ži­ma, već da kri­tič­ki pri­hva­te ili od­bi­ju pred­lo­ge i vla­de i opo­zi­ci­je, on­da pred­stav­ni­ci de­mo­krat­skih opo­zi­ci­o­nih struk­tu­ra u ta­kvom biv­šem par­la­men­tu ne smi­ju da­va­ti le­gi­ti­mi­tet na­si­lju i sa­mo­vo­lji. Jer mo­že se u jed­noj dr­ža­vi za­ve­sti i dik­ta­tu­ra, ali u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma obič­no hun­ta od­mah su­spen­du­je par­la­ment. Ri­jet­ki su slu­ča­je­vi da sam par­la­ment sa­u­če­stvu­je ili čak ini­ci­ra uvo­đe­nje dik­ta­tu­re.
Na kra­ju, u ova­kvoj dr­ža­vi mo­gu ne­ki Kat­ni­ći i Đu­ka­no­vi­ći su­di­ti na prav­di Bo­ga i An­dri­ji Man­di­ću i Mi­la­nu Kne­že­vi­ću, ali pra­vi su­di­ja kri­mi­nal­noj i ap­so­lu­ti­stič­koj vla­sti bi­će na­rod. Na to sa­svim si­gur­no ne­će­mo du­go če­ka­ti.